kada vas neko stalno krivi za sve.

Sledeći primer je posebno prepoznatljiv na našem podneblju – obrazac koji se ponavlja u raznim oblicima: kada vas neko stalno krivi za sve.

Postoji jedan tihi oblik nasilja koji ne ostavlja modrice - ali ostavlja tragove po duši.

To je kada vas neko stalno krivi. Za tišinu, za tuđi nemir, za sve što ne može da kontroliše. za stvari koje se nikada nisu desile.

Na početku, vi pokušavate da objasnite. Zatim da se opravdate.

A na kraju (Ukoliko ne poznajete sebe) - počnete da sumnjate u sebe.

To je trenutak kada krivica prelazi iz rečenica u vaše biće.

👁️ Onaj koji stalno krivi, zapravo beži od sebe.

Projekcijom pokušava da spase sliku o sebi - da ne bi morao da se suoči sa sopstvenom nesigurnošću, stidom i bespomoćnošću, ili stetom koju nanosi drugima. Umesto introspekcije – izaberu projekciju.

Umesto da pogleda u ogledalo, komunicira, resi problem, on ga okreće prema drugome.

Ali ono što vidi - i dalje je on sam.

🧠 Dugoročno, takvo ponašanje vodi u unutrašnji haos - stalnu potrebu za kontrolom, strah od odbacivanja, sumnju u sve oko sebe.

Vremenom se pretvara u začarani krug: što više kriviš druge, to manje vidiš sebe.

A unutra - samo sve više buke, nesigurnosti, anksioznosti i opsesivne potrebe da „neko drugi“ bude kriv.

Jer kriviti druge je pokušaj da se zadrži privid moći - u trenutku kada se iznutra oseća potpuni gubitak kontrole. small minded people.. Obicno imaju svu kontrolu ali od potrebe da nekog okrive ne vide sta imaju ili slicno..

💔 Za onoga ko je meta (ukoliko ne poznaje sebe i ko je) posledice su bolne: osećaj krivice, nesigurnosti, gubitak identiteta, pa čak i telesni simptomi — stalna napetost, nesanica, osećaj praznine. Na duze staze ovakav emocionalni bol dovodi do razvitka ozbiljnih bolesti koje necu da spominjem jer mi je dovoljno neverovatno sta ljudi rade jedni drugima mentalno pa cak i deci koju kako kazu vole ..Žrtva vremenom počinje da veruje da je stvarno “problem u njoj”.

Deca sve osete!

Oni prirodno traže autoritet koji donosi sigurnost i stabilnost.

Ali kada jedan roditelj stalno krivi drugog, deca to osećaju kao gubitak sigurnosti - jer ako “nema pravog odraslog”, svet postaje nesigurno mesto.

Tada deca počinju da se ponašaju kao ogledalo: preuzimaju obrasce, postaju “nevidljivi”, da bi održali mir koji odrasli ne mogu. I nesto sto sam primetio kod malisana je humming kao disocijacija.

✨ Odrasli koji ne prepoznaju svoje obrasce – stvaraju haos.

Ali odrasli koji ih prepoznaju – prave prostor za promenu.

Jer istina je jednostavna (i pomalo ironična):

kada prestanemo da tražimo krivca, prvi put stvarno počinjemo da živimo.